Đinđa, Mićun, Kozaračko kolo | VladanBa's Blog

Đinđa, Mićun, Kozaračko kolo

Blokada Filoloski

Počinjem opet da pišem blog posle dugog vremena. Pravdajući se nedostatkom vremena i kojekakvim glupostima, a u stvari bez nekog jakog motiva koji bi me gurnuo da probijem led, nikako da počnem. U osvrtu skorašnjih događanja u Beogradu, koji i na žalost i na sreću još uvijek traju, našao sam dosta materijala koji će mi poslužiti da složim misli i dam ih vama na sud.

U pitanju su studentski protesti, bunt mladosti koji blokira dva fakulteta Univerziteta u Beogradu već više od dve nedelje a kojem niko ne pridaje veliku pažnju. I tu je ono trajenje protesta, jer on iako traje, mediji, država, a što je najgore vođstvo Univerziteta uporno negiraju legitimost studenata i njihovih zahteva. Umesto da siđu među njih, pitaju ih šta traže, žašto, koji su ih problemi natjerali da danima spavaju u holu fakulteta, oni pokušavaju da kriminalizuju i satanizuju njihovu pobunu kao destruktivnu stvar politički zamajane mladeži.

Zameranje bilo kakve političke povezanosti blokade, em je neosnovano, em je potpuno licemerno, na fakultetu čiji su tobože legitimni predstavnici studenata svi od reda članovi političkih partija. Da pojasnim i sebi i vama. Pripadnost bilo kojoj stranci, ili javno zagovaranje određene političke ideologije, samo po sebi nije loše. Problem nastaje u onom momentu kada to preraste u stranačko politikanstvo čiji je prevashodni cilj zataškavanje bilo kakve kritike rada stranke koja je na vlasti, zarad održavanja mira i omogućavanje funkcionisanje partijskog nepotizma. Osim toga, stranke u Srbiji nisu dosledne svojoj ideologiji, čast izuzecima, te njihovi stavovi o pitanjima poput modela finansiranja obrazovanja ili su promjenjivi od situacije do situacije ili su nepostojeći kao žrtva viših nacionalnih interesa koji naveliko prevazilaze opšti interes da pristojno živimo.

Osim zameranja političke angažovanosti, glavni argument rektora za obračunavanje sa studentima je navodno ugrožavanje imovine i sigurnosti. Osim lepljenja postera i transparenata na zidove unutar zgrada fakulteta, studenti ni na koji način nisu ugrozili imovinu univerziteta. Oni se okupljaju mirno, stoje, sede, leže, spavaju, pričaju, raspravljaju, debatuju… ništa necivilizovano i nasilno nije deo njihovog bunta. Incidenata je doduše bilo, ali ni mediji ni sam rektor se nisu zapitali ko ih je izazvao, negu su ih automatski pripisali pobunjenicima. Desničarske organizacije, koje su na svojim plećima othranile Srpska Pravoslavna Crkva, političke stranke, javna preduzeža i pojedini profesori nisu dio pobune, već naprotiv. Oni podržavaju stav države na sebi svojstven način, naručeno ili ne, pridružuju se profesorima u provociranju studenata, napadima i izazivanju incidenata koji imaju za cilj da podrivaju kredibilitet studenata koji vrše blokadu. Njihovi postupci ne samo da nisu osuđeni, nego im je dat vjetar u leđa rektorovim izjavama da se tamo neki mladi ljudi obračunavaju na štetu svojih kolega i imovine, stavljajući u ih sve u isti koš. Reagovanje ide toliko daleko, da profesori ne samo što ne žele da saslušaju i eventualno podrže studente, nego ih provociraju necivilizovanim metodama, poput dranja na hodniku i cepanja transparenata i pisama podrške. Uz to su tu stalne prijetnje gubljenjem godine i ko zna čime još. Pozivanje rektora da država riješi problem blokade milom ili silom skandalozno je utom više što policija tradicionalno nema pristup prostoru univerziteta koji treba da bude nezavisan i slobodan prostor bez obzira kome katastarski pripada.

Ulaz na Filozofski fakultet

Ono što mi najviše upada u oči jeste šablon po kojem se javnost usmerava protiv svake vrste pobune koja se pojavi u društvu. Više nije bitno zašto se neka grupa buni, da li malinari traže iole razumnu cenu svojih proizvoda, žrtve privatizacije iole razuman tretman radničkih prava, LGBT zajednica prosto ljudsko pravo da se ukupe i prošetaju 500 metara… Svako ko kritikuje podriva sistem, i tu nema ni dijaloga ni razumijevanja, to mora da se utiša, zatažka i smiri zarad mira, i viših nacionalnih interesa. To je postala zvanična politika za sve, pa i za studente. Pitam se samo, kada bi se Srbi na Kosovu pobunili što ih vlast, koju smatraju svojom, tretira kao najobičnije čuvare teritorije, koja im nije dala ništa, niti ima ikakvu ideju kako da im pomogne, da li bi šablon ostao isti ili bi se našao novi viši nacionalni interes koji bi prevazišao čak i Kosovski mit.

Ali da se vratim na temu ovog bunta. Šta u stvari ti studenti žele? I otkud to da su se baš sad okupili?

Još od čuvene ’68, preko protesta ’90ih, pa i posle takozvane demokratizacije vlasti, studenti se stalno bune, njihovi zahtevi su različiti, menja se društvo, napreduje, a obrazovanje ga mora pratiti. Ipak, primjetno da odnos prema studentskim pobunama devalvira, i da im se sve manje pridaje pažnja. Ovaj put oni traže da svi studenti sa 48 bodova ostvare pravo na budžetsko finansiranje, da se ukine rangiranje, da se uvedu apsolventski rokovi i se smanje školarine. Naizgled ništa neobično, slično kao i do sada.

Ono što je ovaj put drugačije je želja studenata da se prevaziđu trenutni problemi, ali i da se ode korak dalje, da se šire sagleda situacija i da se pristupi sveobuhvatim promjenama. Upravo ta spoznaja trulosti sistema najviše brine profesore, rektora i samu vlast. Brine ih to što su ovi zahtjevi samo početak borbe za drugačiji, moderan, uređen, transparentan sistem obrazovanja, zasnovan na demokratskim principia, uz puno učešće studenata u donošenju odluka i sprečavanju vlasti i politike da koriste, bolje rečeno zloupotrebljavaju univerzitet, za neke svoje ciljeve.

Sama država trenutno nema nikakvu ideju šta želi od svog obrazovnog sistema, te da li ćemo u budućnosti biti zemlja znanja ili zemlja jeftine radne snage koja izvozi sirove maline i jeftine sklopove subvencionišući strane kompanije. Zemlje BRIKSa, koje su sada u toj poziciji, ne planiraju da u njoj zauvijek i ostanu. One tako zarađeni novac ulažu u razvoj svoje mladosti, pa ako prošetate po razvijenom svijetu, osim što ćete naći visoku tehnologiju proizvedenu od strane robova u Kini, naći ćete i mlade Kineze koji preplavljuju univerzitete i koji počinju da osmišljavaju i programiraju iste te uređaje. Gdje smo tu mi sa svojih 7 posto visoko obrazovanih, i gdje ćemo biti u budućnosti nebitna je tema za nas kojom se bavi tek šačica ljudi, u javnosti viđenih kao zaludni, pa i ludi.

Transparent na Filološkom fakultetu

Sva naša vlast, akademska i društvena elita, obrazovana je u vrijeme kada je to bilo besplatno, i daleko dostupnije nego danas. Misterija ostaje onda zašto je njima nepojmljivo da se današnje generacije školuju po tom principu, i kako je to za ovih 20 godina znanje od društvenog dobra preraslo u kapitalno dobro sa visokom cijenom namjenjeno odabranima. Iako bi trebalo da bude ljudsko pravo, ono je postalo privilegija gdje je glavni argument da će se modelom besplatnog obrazovanja izgubiti njegov kvalitet. Njemački studenti plaćaju školarinu u visini dela jedne prosečne plate u državi, u nekim pokrajinama ni to, pa i dalje imaju obrazovanje koje je nama za uzor. Reći ćete da je Njemačka bogata zemlja, ali tako je bilo i kad je bila manje bogata, pa možda je baš zato sada tu gdje jeste. Od silnog spinovanja informacija, skretanja pažnje na druge teme, malo ko stane pa se zapita da li mi kroz porez već plaćamo svoje obrazovanje, liječenje, administraciju i gomilu drugih aparata koji su tu zbog nas, a nama se stalno govori suprotno, i da li kroz te poreze mi stičemo direktno pravo na korišćenje istih, ili se prepuštamo da oni koriste nas. Da li mi znamo uopšte šta sve podrazumijeva demokratija, i šta nam ona sve omogućava, da li mi uopšte zahtjevamo demokratiju i ono što nam je zagarantovano, nikako poklonjeno? Pa ne, i tu je problem, ili bolje rečeno zajeb. Svi ovi malinari, radnici, LGBT populacija, pa sad i studenti kada to shvate, i počnu da traže, proglašeni su svojevrsnim državnim neprijateljima i grubo prekoreni u javnosti.

Tu se vraćam na ono da blokada na sreću i dalje traje. Kažem na sreću jer su studenti konačno uporni. Stajali smo zadnjih godina ispred zgrade Vlade Srbije, dobijali ponešto što smo tražili, ali došlo je vrijeme da tražimo više. Ne treba se sada zadovoljiti mladim ustupcima, već tražiti sve. A sve je moderan sistem, besplatan, dostupan svima koji žele da mu pristupe, u skladu sa potrebama društva, otvoren, demokratičan, transparentan.

Univerzitet na kojem jedan fakultet ima najsavremeniju opremu, u toku novogodišnjih praznika raskošnu dekoraciju, a drugi u isto vrijeme nema grijanje, daleko je od toga. Fakultet koji izdaje svoj prostor po komercijalnim cijenama, naplaćuje administrativne takse za svaku svoju uslugu, a pritom ne nudi osnovne uslove za rad uvodi sumnju u legalnost svoga rada, a o pravičnosti je izlišno i govoriti. Ipak nije to sve ni očignedno ni naivno postavljeno. Da o tome ne bi razmišljali, studenti se rangiraju sa svojim kolegama ne bi li ostvarili budžetsko mjesto, time ih indoktriniraju u kapitalističku trku i prije nego nauče išta o svom budućem poslu, i kad uvide kako sistem funkcioniše već su dio njega, i onda razmišljaju šta oni mogu da dobiju u toj raspodjeli. Zato je studentima je mnogo onih koji će za svoje pobunjene kolege reći da su neradnici koji blokiraju rad, a kada završe fakultet, i uvide da su na milost i nemilost ostavljeni tržištu već je kasno.

Podrška od kolega iz Zagreba

Kakav god bio ishod ove blokade, njena važnost će biti velika jer je konačno pokrenula jednu opštu debatu o tome šta je nama obrazovanje i kome ono treba. Sama blokada ne može postići mnogo, ono što ona može jeste da pošalje početnu poruku, da potakne ljude da razmišljaju, da uvide problem i počnu da razmišljaju o rješenju, o novom zakonu, o novom sistemu. Iz blokade u blokadu pojaviće se napredak, poput onog koji su postigni studenti u Hrvatskoj, a u kojoj mjeri treba da se ugledamo na zapadne susjede shvatićemo možda 1. srpnja dvijetisuće trinaeste.

*Slike su preuzete sa portala 24sata.rs i facebook strane Blokada Filozofskof fakulteta  

*Naslov inspirisan scenom iz serije Otvorena vata, epizoda Čekajući Batu

Ostavi komentar

2 Odgovora

  1. evgenije says:

    Uprkos duzini posta, o ovome bi se moglo pisati u nedogled. I ja se pitam kada ce u Srbiji poceti neko da brine o obrazovanju! Nema govora o bilo kakvom pomaku i prosperitetu bez temeljnih promena obrazovnog sistema. A ministarstvo sprovodi jalove ”reforme”, koje se svode na nasu narodnu ”seci usi, krpi dupe”.

  2. VladanBa, odlično ti ovo, ljudi moraju da se probude i da shvate ako ne urade nešto sad, sve ih čeka NSZ, meni je žao što ja nisam više lupala u šerpe i lonce dok sam bila studnet, pa sad na druge načine moram da ispravljam “krive Drine” obrazovnog sistema kroz koji sam prošla.